4000 ostrva, Laos

Zadnja dva dana u Laosu proveli smo na jednom od 4000 ostrva (barem se tako zove region Mekonga na jugu Laosa), zvanom Don Khon. Tropsko ostrvo, vrlo mirno, imaju dva vodopada, plantaze banane i bambusa, recne bufalo-e, kokoske svuda idu sa svojim malim pilicima...prilicno lep predeo za neki miran zivot, imaju cak i skolu, osnovnu i srednju: deca idu uniformisana: bele kosulje i suknja do ispod kolena za devojcice i bela kosulja i pesak boja pantalone za decake. Iznajmili smo bicikle i vozikali se tako po celi dan, sto mi je dalo vremena da donesem neke zakljucke o Laosu.
Iako je Laos jenda od 20 najsiromasnijih zemlja na svetu, njeni ljudi ne gladuju i ne izazivaju tugu. Pre bi se reklo da su nasmejani, i siromasni iz lenjosti (mozda preterujem, ali vecina njih veci deo dana provodi u onim visecim lezaljkama okacenim izmedju dva drveta). Oni koji imaju kola voze dobra kola (uvezena iz Koreje i Japana, verovatno po povoljnim cenama), a oni koji nemaju kola voze motore, i videli smo u 2 navrata po 5 osoba na motoru (muz, zena i 3 dece, znaci cela porodica), a regularno vidjamo po 3 ili 4 osobe. Osim toga, svi koji zive pored reke koriste camce kao prevozno sredstvo. Sve u svemu, kao sto rekoh, ne izazivaju zalost, imam utisak da su srecni. Dosta njih je vec naucila da zivi od turizma, koji izgleda da je svake godine sve veci, pa se gradi dosta bungalova i otvaraju se restorani. I opet, vecina njih ne zeli da izmuze turiste, vec nudi usluge po pristojnim cenama. Ipak, ono malo prevaranata koji bi da se obogate na nasu stetu mi je zagorcalo sveukupni utisak o Laosu. Dva takva primera su mi na listi tri najgorca trenutka u Laosu:
1. Na ostrvu na kom smo bili placao se prelazak preko jednog mosta. Naplacivac mostarine je pokusao da mi naplati setnju po samom ostrvu, bez prelaska preko mosta, na insistirajuci i bezobrazan nacin, i to kad sam setala sama, dok kad sam bila sa Zerarom prethodni dan nije nista rekao. Naravno da mu nije uspelo, ali mu je uspelo da me iznervira
2. Jedna prodavacica nije zelela da mi zameni jedan produkt koji mi je Zerar kupio za jedan drugi, iako je drugi bio jeftiniji: trazila je doplatu, ali opet nije bila stvar u doplati koliko u njenom tretiranju nas dvoje: htela je da nas izm,uze bezobrazno
3. Treci najgorci trenutak su deca na obali Mekonga koja prodaju pivo, koka-kolu i cips turistima koji se voze brodovima, dok ih roditelji nadgledaju sa tamo nekog neponizavajuceg za njih rastojanja.

Da ne zavrsim gorko, stavicu ovde i listu tri najlepsa utiska o Laosu:
1. Obala Mekonga, kao i Mekong sam, je fascinantna u citavom delu ove reke duz njenog prolaska kroz Laos.
2. Nocni bus sa krevetima za spavanje, nazalost nemam slike, ali komotnost je bila potpuna.
3. Ljudi su ovde vrlo duhoviti, u potpunoj suprotnosti sa ljudima iz Tajlanda, i ne prodje dan da neko ne pokusa da se nasali sa nama, na vrlo simpatican nacin. Uzimajuci u obzir njihov skromni engleski jezik, napor koji ulazu da bi se nasalili s nama mora biti ogroman. Ostaje mi samo da zamisljam njihov humor na jeziku kojim dobro vladaju: mora biti da je urnebesan.

Eto, to je sve o Laosu. Zeki je stavio neke fotografije sa ostrva, ali mislim da sve fotografije koje imamo ne docaravaju lepotu i mirnocu tog mesta, pa ih ja necu ni kaciti na blog.

Sutra putujemo u Vijetnam, u Hue, 12 sati voznje odavde. Jedva cekam, jer iako mi se Laos bas svideo, stekla sam dovoljno utisaka o zivotu i ljudima odavde, i sad cekam da upoznam jednu novu kulturu.